АРАЧА

Рушевине бенедиктинске опатије на Тиси, покрај Новог Милошева (некадашње Беодре), представљају културно историјски споменик првог реда - једини те важности из средњег века са овог подручја. Романичка базилика подигнута је око 1230. године, а након страдања обновљена је залагањем краљице Јелисавете Анжујске 1370. када је уз апсиду дозидан готички торањ.

Рушевине бенедиктинске опатије на Тиси, покрај Новог Милошева (некадашње Беодре), представљају културно историјски споменик првог реда - једини те важности из средњег века са овог подручја. Романичка базилика подигнута је око 1230. године, а након страдања обновљена је залагањем краљице Јелисавете Анжујске 1370. када је уз апсиду дозидан готички торањ..
Археолошка истраживања показују да је монументална зграда опатије подигнута на темељима неке старије цркве, вероватно из XИ века, која је била украшена прероманичком каменом пластиком.

На потезу који Меленчани зову "седмитер", јер одатле "почињу путеви према атарима седам банатских села", осам километара јужно од Милошева, стоји Арача. Њене монументалне рушевине и данас показују да је то некад било дивно и важно здање, а око ње - њиве и ништа.

Арача је у средњем веку била црква; стручњаци је сврставају у споменик првог реда, једини те важности у овом подручју. Док је трајала као црква, око ње је, кроз цео средњи век било насеље, чије је куће од набоја и бусења, међутим, време сравнило с земљом. Остала је само црква, романичког стила, чија је историја била бурна и драматична.

Први писани траг о њој имамо из XИИИ века, када је Арача била бенедиктински манастир. Манастирске темеље археолози су пронашли са северне стране цркве, а забележено је да је опат Никола из тог манастира 1256. године учествовао на црквеном сабору у Острогону.

У најезди Кумана опљачкана је и порушена 1280. године. На папском списку десетина спомиње се 1332-1337. По налогу који је 1370. године дала краљица Јелисавета Анжујска, Лајошева удовица и мајка Лудвига Великог, Арача је обновљена и од тада вероватно потиче њен готички торањ који стоји и данас.

Године 1417. Арачу је у посед добио деспот Стефан Лазаревић, па је записано да је тада у њој живео и деспотов намесник по имену Брајан. Као варош, Арача се у документима помиње 1422. године. Деспот Ђурађ Бранковић добио ју је 1441, а после ју је , као и друге поседе, поклонио рођаку Павлу Бирињиу, сину босанског пограничног заповедника. Записано је такође да је у Арачи 1450. године одржан сабор торонталске властеле.

Уочи турских освајања, Арача је насељена српским живљем: 1551. године преправљена је у тврђаву, али је исте године, за време опсаде Бечеја, без борбе предата Турцима. Они су је свеједно спалили и од те 1551. велелепно здање више није обнављано.

По пећком катастигу од 1660. године, Арача је и даље српско насеље. Напуштена је 1720. године, а из ондашњих извештаја се види да је то било због кулука и пореза.

Толико се о Арачи зна из писаних докумената. Стручњаци који су испитивали оно што је од ње остало, кажу да се на њеним рушевинама уочавају две грађевинске фазе, са потврђеном претпоставком да је саграђена на неким старијим темељима. Из времена када је била бенедиктинска опатија, види се медитерански карактер плана, који припада првој грађевинској фази (крај 12.-13. век). То је базилика са три апсиде, од којих је средња виша и већа, са масивним равним зидовима од црвене опеке.

Апсиде су рашчлањене на пет страна лучним аркадама на полустубовима. На порталу је употребљен црвени мермер - на тој западној страни једини украс су портал (који је имао извучен засвођен улаз на две воде, слично Студеници) и велика розета са витроом, од којег су пронађени парчићи разнобојног стакла. У унутрашњости цркве су експресивни стубови од сивог пешчара, са капителима у романичкој биљној декорацији акантовог лишћа; капител до саме апсиде има и фигуру Адама који бере јабуку. Консоле у олтару имају пупољасте аканте, а у северозападном углу пада у очи консола у облику главе. Под је био прекривен плочицама од црвеног мермера пореклом из Пишке (код Естергома).

Велика розета са витроом, међутим, спада у развијеније примере мађарског градитељства касног XИИИ века. Друга фаза у градњи Араче, из времена Јелисавете Анжујске (друга половина 14. века) видна је на деловима горње структуре, када је можда обновљена и розета добивши данашњи изглед.

Не зна се ко је и када основао цркву Арачу. Сондажна археолошка испитивања показују да је на месту бенедиктинске опатије претходно било неко старије црквено здање. То потврђује и камена плоча коју је 1897. године откопао др Петер Гереце, а данас се чува у пештанском Националном музеју. Њена прероманичка, грубо клесана рељефна композиција вероватно припада XИ веку и односи се на оснивање првобитне цркве. У горњем делу плоче је мушкарац с брадом у одећи свештеника, десном руком благосиља на начин источне цркве, а левом руком држи свитак или књигу. Испод бисте свештеника су уклесане две главе (оштећене) ктитора цркве, која је такође приказана на другој (левој) страни плоче.

Она је другачија од данашње грађевине, јер се види да је то била базилика са атријумом и звонаром (чији су остаци темеља потврђени и археолошким сондирањем). Плоча још садржи фигуру оседланог коња са соколом, што говори да су ктитори цркве били племенске старешине. Поред главе свештеника и ктитора, урезан је текст на латинском, који је веома оштећен. Истраживачи су га различито читали, али се слажу да је поред главе свештеника текст молитве.

S obzirom da je tekst urezan nevešto i veoma nepregledno za čitanje, ima mišljenja da je latinski tekst uklesan naknadno, a ne u vreme nastanka ploče i crkve. Zadnja strana kamene ploče iz Arače je izlizana, jer je kasnije bila okrenuta na gore, služeći kao pod u dvorištu manastira.

У доба када је клесана ова плоча да овековечи осниваче арачке цркве, словенски живаљ је предоминантан на овом подручју и до краја XИИ века је одржао сопствену, племенску организацију. У ИX и X веку овде мисионаре ученици Ћирила и Методија и када су, на самом крају 9. века, пристизала мађарска племена, затекла су Словене у примању хришћанства.

Син војводе Глада Ахтум (Ајтоњ), који је владао у области Мориша, примио је, у X веку, византијско хришћанство. Тек после победе краља Стефана (Иштвана) над Ахтумом (око 1030.) оснива се католичка чанадска бискупија: из ње се протерани ученици Ћирила и Методија селе у банатске манастире. А тај словенски кнез или војвода Глад (у мађарским изворима Галад), оставио је трага на топонимима на потесу од Милошева до Кикинде: туда протиче речица Галацка (данас крак канала ДТД), на њеној десној обали је Галад град на рудини Градиште, а постојала је и Гладилова хумка у атару Новог Милошева, која је уништена приликом градње пута.

Када говоримо о проблемима верских и црквених, друштвених и културних односа Словена и Мађара у XI, XII и XIII веку (а они су важни и за расветљавање порекла Араче), треба рећи и то да се на пр. црква Св. Димитрија у Сегедину одржала као грчка парохија све до 1294. Иначе, сондажним ископавањима зрењанинског Музеја на простору Араче, пронађен је, међу мноштво оштећених костура, гроб са покојником положеним на православан начин, лицем према истоку, са траговима саргије испод костура, који се датира IX-X век.

Замршена историја Араче оставила је тешке трагове на њој. Постојала је, изгледа, још у време примања хришћанства као црква намењена христијанизацији словенског живља. Два-три века касније је ту уздигнута велелепна бенедиктинска опатија. И она је паљена и рушена, пљачкали су је Кумани и Турци, а служила је, повремено и католичкој и православној вери, преправљана је и у одбрамбену тврђаву, а завршила је тако што су се сви њени становници заувек иселили у првој половини XVIII века.

Пљачкана је и после тога: околно становништво развлачило је њене камене делове и опеку, а свуда око Араче видљиве су рупе које су остављали трагачи за закопаним благом. Рушили су је и ветрови: забележено је да је јака олуја 13. децембра 1863. срушила неке њене зидове и горњи део готичког торња.

Почетак приче о Арачи, међутим, далеко је старији од њене средњовековне историје. У њеном окружењу археолози истражују праисторијска насеља која трају од доба старчевачке керамике (5.500 година пре нове ере): земља Араче пружала је уточиште људима 7,5 хиљада година, јер је довољно уздигнута (82 метра надморске висине) да је нису могле поплавити воде Тисе у редовним изливањима, а била је окружена водом - штитио ју је тиски рукавац Мали Бегеј, мочваре Велико Копово, Пошта Копово и Бикош и речица Црна Бара, обезбеђујући јој истовремено и водене путеве. А уском земљаном гредом (према Н. Бечеју) имала је и сувоземни пут до Тисе. Данас су око Араче све саме њиве. Њихова обрада почела је са становницима старчевачке културне групе (добила је назив по Старчеву код Панчева), коју археолози сматрају првом седелачком, земљорадничком културом у Војводини.

Галад град

У старој литератури често је навођено насеље са утврђењем Галад град, као и манастир са тим именом; према легенди, пише Милорад Гирић, археолог Музеја у Кикинди, словенски кнез Глад (у мађарским изворима Галад), на обали речице Галцке у близини данашње Кикинде, саградио је велико земљано утврђење, градину која је била ојачана палисадом и земљаним бедемима.

Локалитет Галад град налази се на крајњем истоку атара Новог Милошева на десној обали Галацке (данас крак канала ДТД), крај салаша породице Ђукичин на рудини Градиште. То је хумка настала од рушевина средњовоквних објеката. Остаци одбрамбеног рова још се виде, а приликом орања изоравани су фрагменти из XV-XVI века. Сондажна археолошка истраживања су потврдила да се ту ради о средњовековној утврди.

Историја помиње војводу Глада и његовог сина Ахтума у вези са побуном племенских старешина против Стефана (Иштвана) Првог који им је наметнуо своју власт.

У походу Мехмеда Соколовића на Банат 1551. године, после Араче, пао је и Галад град. Не зна се да ли Турци Галад град уништили одмах, или неколико деценија касније, после велике буне Срба у Банату против Турака 1594. године.


Покрштавање...

Мађаре је из јужноруских степа у Панонију довео Арпад, први мађарски кнез (889-907), оснивач династије Арпадовића. Арпад је у Панонији срушио словенску Великоморавску државу коју је ту затекао.

У Великој Моравској су за време кнеза Растислава (846-870) хришћанство на словенском језику ширили Ћирило и Методије и њихови ученици. За време кнеза Сватоплука (871-894) Велика Моравска је обухватала и Доњу Панонију.

Стефан Први (Иштван) Арпад, "Свети" (997-1038) превео је Мађаре у хришћанство, угушио побуну паганских старешина и учврстио феудалне друштвене односе. Папа му је 1000. године подарио титулу апостолског краља, коју су доцније носили сви краљеви Мађарске. Мисли се међутим да је Стефан (Иштван) хришћанство примио од византијских мисионара. После смрти последњег Арпадовића, Андрије Трећег (1290-1301) Угарском и Хрватском завладала је анжујска династија (до 1409. године).


Како је запустела...

После владавине Турака, за време Мерсијевог управљања Банатом у Велобечкеречком округу, због тешких услова за живот, читава села су напуштена, јер је народ бежао од тешког кулука и пореза. То се види из извештаја ишпана Ташнера од маја 1719, у коме се каже да сеоски кнежеви одбијају послушност и да и сами беже с народом.

Према извештају Ташнера од 5. маја 1720. године види се да су становници Араче за свагда напустили дом и отишли у свет. (Шандор Нађ "Арача")