ИСТОРИЈА НОВОГ БЕЧЕЈА

Према археолошким истраживањима извршеним на Матејском броду и Борђошу, који се налазе неколико километара од Новог Бечеја, утврђено је да прва људска насеља на овим просторима датирају из млађег каменог и бронзаног доба. Први писани документи помињу Нови Бечеј као град тврђаву (Castelum de Beche) 1091.године, а остаци ове, некада импозантне грађевине, на самој обали Тисе, с ведоче о прохујалом времену и освајачким походима Кумана, татарских коњаника Бату-кана, витезова Ђурда Бранковића, Хуњади Јаноша и Мехмед паше Соколовића. Утврђење је, до темеља уништено одредбама Карловачког мира 1701.године.

 Недалеко од Новог Бечеја налазе се и остаци бенедиктанског манастира Араче, једног од најстаријих споменика средњовековне архитектуре овог краја из тринаестог века.

Данашњи Нови Бечеј настао је спајањем два насеља Врањева и Новог Бечеја. Током своје историје звао се Турски Бечеј, Францисдорф, Врањево и Волошиново, а од 1952.године добија име које носи и данас.

У његовој богатој историји проналазимо податке о томе да је овде 1830.године основана редовна школа и прва дилетантска дружина, 1838. почела је са радом народна читаоница-касина, а 1860.године основано је прво професионално путујуће позориште Јована Кнежевића.

У Врањеву је рођен познати српски композитор Јосиф Маринковић(1851-1931), као и оперска и драмска уметница Теодора Боберић Арсеновић (1885-1960), славни европски театролог и редитељ Јоца Савић (1847-1915), проналазач Огњеслав Kостовић ( 1851-1918), др Јене Сентклараи (1843-1925) теолог и филозоф, дописни члан Мађарске академије наука и Српског ученог друштва и почасни члан Матице српске, др Јанош Фараго ( 1889-1936) теолог, професор Теолошког факултета у Темишвару, а касније, драмски уметник Славко Симић, Дубравка Нешовић и многи други.